КПЈ-СКЈ-шта је ово било

Моје мишљење о четништву 1941/45год.

 Четништво није идеологија него народно-ослободилачки покрет Срба и Југословена. Негативну слику су му дали комунисти који су уништили  Краљеву Југославију и били против Срба јер су они били темељ Краљеве  Југославије, коју би градили на истоме принципу и до данашњег дана. Многи људи су били чланови КПЈ-СКЈ и у ствари ја немам ништа против њих. Ја сам само против комунистичких злочина ,и лажи увијек био, и битићу. Не смета мени што је мој комшија некад био комуниста. Мени би сметало да сам чуо да је мој комшија за вријеме комунизма чинио некоме зло. А то што је сам себи чинио нисам му ја зато ништа крив ,сам пао сам се полупао. Ни о партизанима као покрету немам негативно мишљење. Ја имам лоше мишљељње о вођама партизана,који  су били злочинци. Партизани-злочинци су сви редом били комунисти. Међутим, велика већина партизана нису били комунисти, па самим тим нису сви били ни злочинци
    ДРАГИ МОЈИ ЧИТАОЦИ КО МЕ НЕ СВАТА ПОТПУНО ШТА МИСЛИМ
   ЕВО ИСПОД ДОЛЕ ЛИНК ВИДЕО НЕКА МАЛО ПОГЛЕДА И БИТ ЋЕ  МНОГО
   ЈАСНИЈЕ.
http://rtrs.tv/av/player.php?id=11460&x=1

Никола Калабић У 21оме вијеку

         

  Никола Калабић У 21оме вијеку

Ko je bio komandant gorske garde - patriota ili izdajnik, bahati četnik ili žrtva komunista? Priča o ubistvu u potoku sporna kao i druge smrti

 Никола Калабић У 21оме вијеку

Posle šest i po decenija dиo

zagonetke zvane Nikola Kalabić je rијešen Основни суд у Ваљеву донио је званично рјешење по коме је Никола Калабић, геометар из Ваљева, Четник, саборац Драже Михаиловића и командант Горске гарде Југословенске Краљевске војске - мртав. Рјешење је донесено на лични захтјев Калабићеве унуке Весне Драгојевић, која жели да рехабилитује свог деду. Она је суду доставила изјаву Мијајила Даниловића, пензионисаног свештеника из Горњег Милановца да је њен дједа убијен у кањону ријеке Градац, код Дегурићке пећине 19. јануара 1946. године.- Више од шест деценија Никола није био ни жив, ни мртав. Комунисти му после рата нису судили као четнику и издајнику, чак ни у одсуству. О његовој судбини није остао доступан писани траг - каже Весна. - Борили смо се да докажемо да дједа није издајник, кољач, пијандура, силеџија, гибаничар, простак, како га је комунистичка пропаганда представљала.Златан џепни сат, неколико фотографија и четничка кокарда једине су успомене Весне Драгојевић из Ваљева на свог деду Николу Калабића. Она је данас са своје три ћерке његов једини директни потомак. Како држава није објавила гдје је Калабић сахрањен унука Весна трага за рјешењем другог дијела загонетке.- Била сам код Дегурићке пећине да пронађемо где почивају његове кости и да га сахранимо како православна вјера и обичаји заповедају. У прољеће планирамо да му подигнемо споменик у Ваљеву 

Прича  унука Весна.

Мој дјед рођен 1906. у Дервенти, у породици жандармеријског капетана Милана, Калабић је послије студија геодезије пред рат био шеф Катастарске управе у Ваљеву. И данас у земљишним књигама постоје и користе се премјери с његовим потписом. У Београду, на студијама геодезије, упознао је Борку, вјенчали се и добили близанце Милана и Мирјану.Приступио је четницима и постао замјеник ђенерала Драже Михаиловића. Као командант, описивали су га сељани, био је бахат и нападан према туђим женама.Данас Весна Драгојевић каже да њен деда није био бахати женскарош, лак на ножу. Унука тврди да је 1941. године Никола возио америчку лимузину "бјуик", имао библиотеку са неколико хиљада књига и био је оснивач Соколског друштва у Ваљеву.Никола Миловановић, историчар ОЗНЕ тврди да су отац Милан и син Никола Калабић као четници починили сурове злочине над комунистима, партизанима и њиховим сарадницима.Калабић је пао у руке Озне 1945. године. У току истраге, после разговора са функционерима ОЗНЕ написао је своју исповијест и потврдио да има информације о ђенералу Дражи. Рачунао је да је тиме постигао договор, какве је правио са окупаторима, да би сачувао живу главу - пише Миловановић.И Слободан Крстић Уча, официр ОЗНЕ који је ухватио Калабића и потом и генерала Михаиловића, потврдио је у мемоарима да је четнички командант Горске гарде у разговорима са Слободаном Пенезићем Крцуном, шефом тајне службе пристао да изда Дражу. Понуђене су му гаранције и он је прихватио нагодбу. Када смо ухватили Дражу у марту 1945. осетио сам да је Калабић психички пао, јер ми је рекао да га не изводимо пред ђенерала. У међувремену је Калабић обријан и смештен у стан Удбе у Косовској улици број 43 у Београду. Крцунов шофер Јосиф Цветковић му је доносио храну  

Nikola Kalabić

            Potpukovnik Nikola Kalabić

     Kalabić-od komandanta

     Garde do ''izdajnika''

Već skoro 65 godina komunistička vlast u Jugoslaviji, a stim i u Srbiji, nije dozvolila Ravnogorskom pokretu da stane u svoj zglob istorije. Kovači lažne istorije učinili su, kako je rekao pok. Uglješa Krstić autor ''Ravnogorske istorijske čitanke'', da to bude ''sadašnjost naše prošlosti''. Jedna od najmisterioznijih ličnosti postao je i komandant Gorske Garde Njegovog Veličanstva Kralja Petra Drugog, potpukovnik Nikola M. Kalabić.Dugo je Kalabić bio oličenje zla i izdajništva ne samo u Srbiji već i cijeloj Jugoslaviji. Predstavljan kao kabadahija, lumper i tlačitelj ''radnog naroda'' nije mu dozvoljeno da mirno počiva u svom, nama neznanom, grobu. Međutim, ovaj čovjek, u Ravnogorskom pokretu čika Pera, bio je sasvim druga ličnost.Rođen je u selu Podnovlju nedaleko od Dervente, bosanska Posavina, 20. decembra 1906. od oca Milana i majke Joke. Još kao dijete, 1915., preživeo je austro-ugarski logor u Austriji. Završio je Geodetsku školu u Beogradu gdje je upoznao svoju buduću suprugu Borku, sa kojom se vjenčao 1929. u Valjevu. Godine 1931. 3. avgusta rodili su im se blizanci Milan i Mirjana. Živieli su u Valjevu. Nikola je bio šef Katastarske uprave, a Borka je radila u njoj. Nikola je bio i član četničke organizacije Koste Pećanca, pa je čak i odlikovan Ordenom jugoslovenske krune. Bio je sportista i usled toga nije bio sklon piću i cigaretama, kao što to tvrde komunisti. Ipak voleo je društvo i bio je boem, pa kao takav imao preko 50 kumstva. Završio je školu rezervnih oficira i postao rezervni inženjerijski poručnik.Sa ovim činom zatiče ga Aprilski rat. Bio je povređen (noga mu je bila u gipsu), ali je gips skinuo i otišao u mobliziacijsko mjesto u Šabac. Ali, neslavni Aprilski rat 1941. završava se nakon 11 dana kada Jugoslovenska vojska kapitulira. Poručnik Kalabić se vraća kući i po pozivu odlazi kod vojvode Pećanca koji ga postavlja za vojvodu Cerskog. Međutim, vidjevši da Pećanac polazi sa Nijemcima napušta ga i vraća se razočaran kući. Njegova supruga kaže da je na sav glas psovao Pećanca jer je pošao sa Nedićem i Nijemcima. Ubrzo, avgusta 1941., po preporuci rez. potpukovnika Svetolika-Svete Protića, pravnika iz Valjeva koji je postao komandant Valjevskih četničkih odreda, odlazi na Ravnu Goru kod đeneralštabnog pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića, koji je pokret otpora organizovao još maja 1941. Pukovnik Mihailović ga šalje u Šumadiju da prikupi ljude za Prateću četu koja će prerasti ubrzo u Gorsku Gardu. Nikolin otac, major Milan Kalabić, bio je jedan od komandanata u vojsci đenerala Nedića. Bio je ljut i rešen da ubije svog sina koji je pošao sa ''odmetnicima'', kako su nazivali pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini-JVuO tj. četnike. Sredinom novembra 1941. partizani ugrožavaju Vrhovnu komandu JVuO na Ravnoj Gori. Jedinicama nedostaje municija i poručnik Kalabić s,potporučnikom Pavlom Meškovićem odlazi kod svog oca, Milana, da zatraži municiju. Vidjevši svog sina zapuštenog, neobrijanog i neošišanog, punog vašiju, otac se sažaljeva i daje municiju koja pomaže četnicima da odbiju partizane sa Ravne Gore. Od tada pa sve dok nije ubijen od strane Gestapoa 1942., Milan Kalabić je pomagao četnike i kao takav pohvaljen od Kralja Petra preko ''Radio Londona''. Gorska Garda se sa Vrhovnom komandom 1942. god. povlači na Goliju odakle se usled njemačkih napada povlači u Crnu Gora na laninu Sinjajevinu. Tu su snage Gorske Garde odmorene i borbeni moral  je povećan. Kao elitna jedinica, Gorska Garda se po naređenju tada već đenerala Mihailovića vraća u Srbiju, novembra 1942. gdje proslavljuje svoju slavu i osvećuje zastavu koju je poslao Kralj Petar. Od tada počinje slavnije doba Gorske Garde, a centar ravnogotskog pokreta postaje Šumadija. Ona prerasta u korpus sa par hiljada vojnika pod oružjem. Delovala je na prostoru Šumadije, oko Topole, Aranđelovca, Mladenovca i planine Kosmaja. Pored Gorske Garde u Srbiji je bilo još 34 korpusa JVuO koji su bili u sastavu Komande Srbije, čiji komandant je bio do 13. maja 1945. đeneral Miroslav Trifunović-Dronja. U Gorsku Gardu su pristizali najbolji borci iz ostalih korpusa. Gorska Garda je podeljena na dva korpusa Oplenački, komandant kapetan Milan Medić, i Kosmajski, komandant kapetan Dragutin-Mlađa Bojović. Godine 1943. na prostoru koju je kontrolisala Gorska Garda, tada kapetana Kalabića, nije bilo komunističkih grupa, a uspješno je odolijevala i napadima ljotićevaca.Nikola Kalabić je već bio poznat u narodu kao slavni komandant JVuO. često je njegovo ilegalno ime čika Pera upotrebljavano kao nadimak. Svoju vrlinu društvenosti je pokazao i za vrijeme rata. Uvek je pored vojničkih obaveza našao vremena da se šali sa narodom i svojim vojnicima među kojima je bio omiljen i poštovan. Zbog toga je i otpjevan u nekoliko narodnih pjesama.

Kapetan Kalabić je zadavao najveće muke okupatoru u Srbiji pa je zato 17. jula 1943. usledila operacija ''Rudnik'', u kojoj je uspješnim komandovanjem Kalabić izvukao svoje snaga pod borbom iz obruča Nijemaca, Bugara i ljotićevaca. Sledeća okupatorska operacija pod nazivom ''Hajka'' počela je 17. februara 1944. ali i ona bez uspeha. Oktobra 1943. u varošici Stragare, koju su Nijemci avgusta iste godine zapalili, dolazi savznička misija u posjetu Gorskoj Gardi. Dočekuje ih kapetan Kalabić sa velikom masom naroda. Posle rata u svojim memoarima američki pukovnik Albert Sajc (Albert Seitz) opisuje komandanta Garde kao čovjeka koji uspješno vlada svojim terenom nanoseći velike gubitke okupatoru i pomažući time Savezničku pobjedu, ali opisuje i njegovu vrlinu da za trenutak i u najsumornijim trenucima kada ih Saveznici odbacuju od sebe nađe trenutka za šalu sa narodom i vojnicima. Ova misija sastavljena od američkih i britanskih obaveštajnih oficira od septembra do oktobra 1943. obišla je Korpus Garde, Rudnički, Valjevski, Avalaski i Cerski korpus i pri tom imala neograničenu slobodu kretanja, dok je prelaskom kod partizana bila ograničena na pristup jedinicama koje odobre politički komesari.

Već početkom 1944. JVuO je odbačena od strane ''saveznika'' koji se okreću Titu i partizanima. Partizani dobijaju oružje i municiju u izobilju i napadaju Srbiju koja je bila najjači bastion JVuO. U Toplici i Jablaničkom srezu oživljavaju partizani. đeneral Mihailović 27. maja 1944. izdaje naređenje za stvaranje četvrte grupe jurišnih korpusa, ujedno i najelitnije jedinice JVuO, pod komandom potpukovnika Dragoslava S. Račića, od 8.000 boraca. U sastav 4. gr. jurišnih korpusa ulazi i Gorska Garda kao 2. jurišni korpus. Od 5. jula izjutra pa do sredine istog mjeseca 1944. 4. gr. jurišnih korpusa razbija komuniste i primorava ih na povlačenje u Makedoniju i na Kosovo. Zatim se ova jedinica seli na front na Kopaoniku gde usled nedostatka municije mora da se povuče na lijevu obalu Zapadne Morave.Sovjetske trupe ulaze u Srbiju septembra 1944. i zarobljavaju četničke jedinice koje im prethodno pomažu da oslobode gradove. Gorska Garda zauzima Aranđelovac i odbija partizane. Međutim, molbu Gorske Garde da oslobodi Beograd đeneral Draža odbija usled nedostatka opsadnog oruđa i atriljerije. Posle poraza od Crvne armije i bolje naoružane partizanske vojske JVuO se povlači u Bosnu. Kraljev govor od 12. septembra 1944. god. demorališe trupe JVuO pozivajući ih da se stave pod barjak ''maršala'' Tita.

Gorska Garda se povlači preko Sandžaka i Istočne Bosne u Sjevernu Bosnu gde je Vrhovna komanda dospjela preko Mačve jer je bila odsiječena od glavnine. ''Saveznička'' avijacija prvi put bombarduje Gorsku Gardu 8. novembra u Sjenici gde ''za dlaku'' preživljava i kapetan Nikola Kalabić. Preko zavejanih planina istočne Bosne JVuO gubi veliki broj snaga. Odmara se tek na sjeveru Bosne u Kalabićevom rodnom selu Podnovlju, početkom 1945.U svom rodnom selu Kalabić doživljava pokušaj atentata koji nije uspeo jer je Kalabića obavestila jedna starija žena.Sada je sa Nikolom cijela porodica Kalabić: majka Joka, supruga Borka i djeca Milan i Mirjana. Oni su od 19. decembra 1942. do ljeta 1943. proveli na Banjici odakle ih je Nikola izbavio preko svojih ljudi u Nedićevoj službi.Od JVuO se odvaja potpukovnik Pavle Đurišić sa još nekolicnom đeneralštabnih oficira iz Vrhovne komande i Dragišom Vasićem, koji doživljavaju katastrofu na Lijevče polju. JVuO polazi za njima na zapad (da zavara trag komunistima) a zatim naglo skreće na jug i jugo-istok da bi izbila na Drinu kod Broda. Cijelim putem uznemiravane su jedinice JVuO od partizana čak i iz vazduha. Pri ovom prodoru kroz središnju Bosnu pokazuje se Kalabićeva briga za svojim vojnicima. Njegova ćerka, Mirjana, bila je bolesna i jedva je hodala. Poručnik Živorad Mišić, kom. Prateće čete Gorske Garde, dao joj je svog konja. Vidjevši to, sada major, Kalabić konja uzima za ranjenike a ćerku pusta da pješači, dok poručniku Mišiću oduzima konja, i to samo da bi spasao ranjenike koje će morati da ostave krećući se preko planina.Major Kalabić je u ovom pokretu komandovao srednjom kolonom u kojoj su bili Vrhovna komanda, ranjenici, bolnice i izbeglice. Svoj ženski deo porodice (majku, suprgu i ćerku) sa svojim prijateljem Rogićem, koji je imao komunističku objavu, šalje da se predaju kao njegova porodica. Neki zarobljeni četnici su ih prepoznali i oni su ich uhapsili. Nikolinu majku i suprugu šalju u zatvor, a 14-godišnju đerku u 18. hrvatsku udarnu brigadu. Sina Milana Kalabić šalje sa sveštenikom Mirom Glušcem kao njegovim sinovcem. Ali, oca Glušca zarobljavaju, kao i sve sveštenike, a streljaju mu ''sinovca Duška'', ustvari Milana Kalabića. U pismu ocu Glušcu major Kalabić piše: ''Pope, gde đe ti duša!''. Nikola je svog sina volio najviše, kada su mu rekli da je ubijen počeo je da plače i viče, užasno, čupajući bradu i kosu.Tako slomljen doživljava poraz JVuO na Zelengori, 13. maja 1945. godine. U selu Zakmur, kod Foče, rastaje se sa čičom (Dražom Mihailovićem). Vratio se u svoj kraj i počeo da organizuje odrede za borbu protiv komunista koju su vladali Srbijom i zavijali je u crno. Posle pogibije pukovnika Račića, koji je bio komandant Srbije, Draža unapređuje Kalabića u čin potpukovnika i daje mu dužnost komandanta Srbije! Potpukovnik Kalabić je zadavao muke novoj vlasti koja je sve radila da ga uhvati. U bezizlaznoj situaciji Kalabić svoju oficirsku torbu sa dokumntima i fotografijama sina Milana baca u jednu bunar gde je i pronađena 70-ih godina. U jednom okršaju sa milicijom ispred Degurićke pećine u Gradačkoj klisuri, 10-ak km južmo od Valjeva biva ubijen. Major Milan Stojanović ''Ciga'' koji je emigrirao bio je tada u njegovoj pratnji i kaže da se to dogodilo između Malog Božića i Sv. Jovana 1946. tj. između 14. i 20. januara. Kao komandanta Gorske Garde, najelitnije jedinice JVuO i jedinice koja nije dozvoljavala partizanima da dignu glavu za vreme rata, komunisti su ga najviše oljagali i ukaljali. Partizanski general Đoko Jovanić 2000. godine je izjavio da je Kalabić izabran za izdajnika đenerala Draže jer bi se njime iskompromitovao cijeli Ravnogorski pokret, a Kalabić je bio jedan od vodećih ličnosti pokreta. Već skoro 60 godina kriju se i laže o tome kako je zarobljen đeneral Mihailović, gde je njegov a gde Kalabićev grob. Svjedoci tih događaja su mahom svi pokojni i tajnu su odneli u grob. Bože, da li će nekada ovaj napaćeni narod saznati istinu o nacionalnom pokretu otpora u Drugom svetskom ratu,  

                  „Ravnogorskom pokretu“                              

Sveti Vasilije, nebeski biseru

Milos Obilic (Toni Montano)

Nestanak Osinjskog jezera

Nestanak  Jezera

Jezero je postojalo na južnom dijelu opštine Dervente u selu Osinja(Klenovac). Bilo je na samoj granici sjevezapadno uz selo Crnču.Danas nam poznat naziv te parcele zemljišta Jezerine Osinjske.

Aleksa Kojadinović sin Trivunov rođen 1856 godine upamti je jezero da se prelivalo i oticalo u obliku riječice .Izlivalo se na južnu starnu u selo Crnču  i jačina te vode,koja je oticala iz jezera pravila je ogromnu buku.Tako da se buka širila i u okolnim selima.Zbog te buke ogromne vode koja je isticala u sjeverni dio Crneče dobio je ime Bučani,a takođe u svemu tome  imao je velike iticaj i Skakavac . Koji je takođe vodopadom od  petnaestak metara  stvarao buku.I sad sasvim da nam je jasno po čemu su Bučani u Crnči dobili ime.Šta je još bitno napomenuti nestankom jezera, vodopad u Skakavcu je  upolovio jačinu oticanja vode. A sjeverno  ispod drugog brijega tadašnjeg jezera „današnje Jezerine „pojavio se jak i strašan izvor.Po čemu su ga nazvali Strašinac koji  i dans nosi ime Strašinac.Tačnije rečeno Strašinac se nalazi se u Dobrilovića obali. O daljom nestajanju jezera pričalo je Savo Kojadinović Atula rođ.1889 kako je upamtio jezero bilo je puno ,slabo je oticalo il je samo to bilo oticanje za vrijeme kišni dana.Što znači dasu se desile velike promjene u vremenu otprilike  za 20 god. Što nam sa svojim kazivanjem potvrđuje iskaz Miloša Kojadinovića  sina Mitrovoga rod.1904  pripovijedao je kako se sjeća sasvim malo vode na dnu jezera .I iskazima Milana Pijetlovića sina Đorđinoga rod.1909 kazivao je da je tu kao dječačic od 15 godina čuvao koze i ovce i dase nesjeća nikakve vode.A ja  Sreto Pijetlović sin Lukin  rođen 1967 pišem kako sam kao dječak na tome mjestu kupio sijeno-i kopao kukuruz- na njivi moga djeda Mirta Čančarevića iz Osinje

                                                                                 Text: Pijetlović Sretenko

                                                                                                            (Sreto)

Položaj sela Crnče

         Geografski položaj sela Crnče

Selo Crnča se nalazi na krajnjem jugu opštine Dervente naslonjena na obronke planine Krnjin. Podijeljeno je na četiri podružnice Banica-Bučani-Brezičani i Donjani.    Graniči se sa selom Sočanicom ,Osinjom, Tisovcem i Jelanjskom  a prostire se na 24 kvadratna km.Od 1978 godine postala je i mjesna zajednica Crnča..Cijeli predeo je u stavri nisko brdovit sa razmjerno širokim dolinama rječica i potoka .Prostarani krajolici  i ljepota prirode  sa  mnogim   blagim kosinama,  se jako odražava u ovome selu . A kuće u selu Crnča su razbacanog  tipa ,ima domaćinstava  oko 250 i 1200 stanovnika.Veliki broj mještana nalazi se u inostarnstvu na privremenom radu a najviše u Asutriji i Italiji,   ostali se  većinom   bave stočarstvom i poljoprivredom.   Prije  dvadesetak  godina( za vrijeme vladavine SKJ) je bilo jedno od najnerazvijeni  sela  na području opštine  Dervente  i šire regije.Većina stanovnika je tada bila zaposlena u Derventskim poduzećima i u Hrvaskoj na remontu pruga ŽTP.i jedan manji broj u inostranstvu.  U današnje vrijeme situacija je sasvim drugačija  u zahvalnost vlastitim ulaganjima, takođje iz podršku opštine i vlade RS. stvari su e se veoma bitno izmjenule. Izgradilo se mnogo puteva, zaseoka asvaltom povezano ,još preostaje da spojimo putni pravac Tri kruške-Milića Gaj i oko 800m prema Osinji preko  osinjskog koridora, i tek bi tad se moglo reći da je selo bez mane što se puteva tiče.Izgradili smo crkvu, koja zadovoljava vjerske potrebe mještana. Izgradnja je osvještana 2007 godine,a svake tekuće godine na dan 27.0ktobar se slavi Crkvena slava Sv.Petka Paraskeva zaštitnica ovoga našega sela.Što je veoma bitno izgradili smo i baznu stanicu wireless,internea Zonaba provajder kojem možemo sigurno vjerovati,(CRNČA5g)postavljen peradajnik na Petrinome anu. Renoviralo se dosta fiksne telefonije,kao i rekonstrukciji i poboljšanju električne mreže. Takođe izgrađena je i spomen ploča  naših dragih i nikad zaboravljenih palih boraca  otađžbinskog rata, a parastos za pokoj njihovi duša održava se na Blagovijesti .U svakome pogledu mnogo se promijenulo u zadnji dvadesetak godina . Veliku perspektivu vidimo u izgradnji auto puta B.Luka-Doboj koji se dobrim dijelom  proteže kroz Crnču.I samo još ako bi se napravio prilaz na tu novu saobračajnicu onda bih nam trebalo neki 10-15 minuta do Doboja , i oko pola sata do B.Luke,tek onda bi se bitno promijenio položaj našeg  sela Crnče.A za sad smo najbliži Drventi u zahvalnost Velikoj Sočanici . Za izgradnju  puta kroz Đukiće, koji je asvaltirali sa vlastitim ulaganjima mještana,i skratili nam put do grada za neki ca 20 min. A ovaj kraći put uspoređuje se sa glavnim putem preko Leksije,provalije.A ako ste prije Drugog svjetskog rata, pa i godinama kasnije, htjeli ili morali da odete u Crnču iz Dervente onda ste morali da izgubite bar pola dana, pješke ili kakvom  volovskom i kolskom zapregom.Danas, dvadesetak kilometara dobrim asvaltnim putem možete da pređete za neki dvadesetak minuta.
  Text:Sreto.Pijetlović

   PORIJEKLO  PIJETLOVIĆA

Kada je riječ o porijeklu Pijetlovića  moram priznati,da od kad znam za sebe radim i želim da istražim porijeklo i potomke Pijetlović.Nakon svega toga više 30 godina,odlučio sam da sve sto znam i što predpostavljam da ovde zapišem. Pouzdano se znade dasu Pijetlovići u Plemenskoj zajednici iselili  se iz Crne Gore,okoline Lovčena . Zna se da su imali porodičnu slavu Sv Stefana.Seoba ovoga plemena desila se u doba vladavine Petra Petrovića prvoga oko 1790 god. U vrijeme sile i napada od mahmut paše bušatlije. Materijalne prilike stanovništva u ovom periodu sve su se više pogoršavale. Broj stanovnika se ubrzano povećavao, a površine obradive zemlje su ostajale uglavnom iste. Odnosi sa Turcima su se sve više komplikovali, naročito zbog nastojanja Crnogoraca da se ujedine sa Crnogorskim brdima, da prošire državnu teritoriju na štetu Turske. S druge strane, ulagani su  sve veći napori da se poboljšavaju odnosi sa austrijskim vlastima.U to vrijeme interesantno je da je Vladika Petar I Petrović  donio iz inostranstva kulturu krompira 1786. godine, što je bilo od posebnog značaja za prehranu naroda. Ali i pored toga bilo je mnogo gladnih godina i epidemija. Tad je iseljavanje bio jedini način da se preživi.I tako je porodično pleme Pijetlović krenulo za boljim sutra .Krenuli su preko Hercegovine do centralne Bosne .Zaustavili su se podnjožju planine Vlašić  i tu su se zadržali oko30-40 godina živjeli su kao kmetovi.Desetinu od prihoda morali su dati  spahiji.zatim  još redovno odužit kuluk,te platiti harač. Harač je bio podijeljen u tri klase bogat,srednji i slabije stojeći .Tad su počeli nemiri i nametanje da se harač kupi putem zakupa.Tada su sami zakupci počeli da razrezuju nepravedno svojom voljom. Čimeje harač svakog dana nepravedno rastao.Nekoliko Aga diglo se na oružje i borbe,zavladalo je nered neimaština i kriza. Tad je iz Gradačca stigao u Travnik kapetan Husein i zauzeo grad i okolinu Vlašića.Tada su dva brata Pijetlovića ubili jednoga vezira poturicu(Turčina).Tom prilikom turci hapse jedan od braće Pijetlovića.Uhapšeni Pijetlović imao je porodicu ženu i dva sina.Drugi brat sa porodicom kreče u bjekstvo od turske osvete, Vodi porodicu , od brata dolaze u okolinu Tešnja,pošto je i tu pritisak i kontrola  turaka bio jaka nisu se dugo zadržali.Morali su da nastave borbu za opstanak.I događa se sledeći ishod razilaženje na dvije strane.Žena od uhapšenog brata  odlazi upravcu Teslića.  Razlog razilaženja nepoznat predpostavlja se moguće neka nova poznanstava.A drugi Pijetlović plašeći se osvete turaka za ubijenoga turčina kreće se prema planini Krnjin ,sjeverozapadno od Tešnja.Ja ću posvetit moje interesovanje ovoj porodici koja je otišla  upravcu  (Doboja) Krnjina.Što će kasnije pokazati da je upravo to moj- pra,čukundjed.Koji je došao u selu Crnča,znači predpostavljam oko 1832 godine  da je prvi Pijetlović naselio u Crnču i daje imao dva sina,Vida i Nikolu .Nikolu su zvali Pezerom i po tome i dan danas se kaže za jedne Pijetloviće Pezeri-Tim pripadam i ja sam-, o kojima ću ovde posvetit mnogo više pažnje. Vid se odijelio sa očevog imanja dobio je od kneza,sjeverno preko  brda i rijeke, koja danas više ne postoji, ostao je  samo potočić koji još teče. Nestankom jezera u selu Osinja nestala je i ta rijeka koja je dijelila imanje od dva brata .A Vidovi potomci su dobili nadimak Vidovići.Predpostavlja se al nije utvrđeno,od potomaka Vidovića da se izrodilo i potomak,koji danas nose nazive,Savuljići.Još šta je ovde važno napomenuti za Pijetloviće drugačije nazvane Pantići negde pred kraj 18 vijeka oko 1880 g.U Veliku Sočanicu su došli pastiri sa stadom ovaca iz okoline VLASICA.Jedan od pastira upoznao je djevojku Seočanku,sklopio  brak i ostao da živi u Velikoj Sočanici kasnije dovodi dva sina sa Vlašiću iz prvoga braka. Zatim iz V.Sočanice se seli u Crnču na istočnu starnu u suprot Pezera i Vidovića.A dio toga naselja dobio je naziv“ Pantići“ Vjeruje se zbog sina Pante koji se rodio u Crnči u drugome braku. Panto nam je još poznat kao hrabar i odlikovan Ratnik Hajduk.U zahvalnost svojim hrabrostima dobio je zlatnu sablju kao odlikovanje poginuo je 1829 god i sahranjen na mjesnom groblju u Crnči.Njegov spomenik još ponosno stoji kao heroj i odolijeva vremenu ,kao i njegov ratik  hrabri Hajduk Panto.Da se vratimo na Pezere kao što rekošmo ,na žalost ime od starog Pezera neznamo ,postoji mogućnost  da se zvao Petar il Pezer-Pero-našto nas ova riječ sve ne podsjeća.Može samo da predposatvljamo, na osnovu čega je dobio ime Pezer neznamo.A sad o sinu Pezerovome Nikoli  rodio se u Crnči oko1840 god.umro 1903 god.

Imao je  4 sina i 2 kćerke

Đorđo 1888-1914 Pogino u prvom sv.ratu bitka na Ceru,ima je dva sina:- Milan- Dušan

Jovica  r- 1886-1914 -bez naslednika

 Tedo r- 1890-1931- imao je dva sina  Pantu -Savu

Stevo r-1892-1938– imao je šest sinova i dvije kćerke Savko-Stanoje-Miloš-Stevan-Petar-Vaskrsija-Bosiljka-Stana

Kćerke:Tešana 1883   udata Đukić u Crnču

        Zorka 1885 udata Ćorić u Crnču

Исторуја Црнче

У доби среднјег вијека Црнча се поминје као Жупа Црнaч а tакође у селу постоје многи трагови,посебно надгробни споменици у мјесном гробљу ,као и бројна народни предања која упућују на неког Бана који је живио на подручју Црнче. Црнча се помиње 1313-14 године и у документима о диоби породични имања,Кнеза Бабонега. Такође се помиње у Турским пописима od 1570 do 1600и 1604 г..Према овим пописима село се звало махала Црнач,било је ријетко насењено и налазило се у округу Тешањске наxије и Хусребеговакуфа.По попису 1895 године.

у Црнчи je било 49 кућа 495 становника и сви су се занимали пољопривредом производњом,и узгојом шљиве.Те исте 1895 г.у селу је било 449 Кметова

слободних сељака је било 16,

и полуслободни кметова 28.

Попис становништва из 1910 год.

показује да је у селу било 53куће и468 становника,национална структура села је била православна вјероисповијест,основно занимање им је била пољопривреда и узгој шљиве и крушке зване карамут.те село је имало и један дућан,чувеног Јовице Пијетловића а после изненадне смрти Јовичине дућан остаје у власништву љегове супруге Петре (Нинковић)Пијетловић који је радио до самога почетка другог свјетског рата док га нису чаркези опљачкали и запалили 1942 г.а тај дио села остао и дан данас упамчен као чувени Петрин Ан.

затим следећи пописи казују пораст становништва 1948 г.било је 900 становника. 145 кућа

Попис из 1971 године имао је 1165 становника.

И 211 кућа национална структура становништва је била православна вјероисповијест.

И засад последњи попис из 1991год. Имао је нешто мањи број становника од предходног пописа 1019 становника

Али већи број кућа 276,националну структуру 1991 год.чинило је

1003 Србина,3 Муслимани,1 католик,

и 12 грађана „остали“ како су се самовољно сами изјаснили.

Крајем 20 вијека и почетком 21 биљежимо знатно смањен наталитет и повећан морталитет као и велику миграцију становник села Црнче.Узрок свему је људски фактор,погрешно мишљење,прдрасуде о селу.Жеља за љепшим животом и сигурнијом зарадом,зарада која је за један мјесец рада износила протувриједност једног дуката ипак је имала утицаја да промијене положај села,затим лоша инфраструктура села велики повод био и отаџински рат 1992/95 који нас је задесио,Сад кад европа слави 20 рођендан а ми може да пишемо историју.Шта нам вриједи што су шуме густе, ливаде цвјетне непрегледне.што вода испод сваког бријега извире.Нема људи,кровови кућа лијепо распоређени са обадвије стане ријеке црнче и банице само вире из коровом зарастле Црнчанске оранице.
http://www.youtube.com/user/13fico89

Moj dom

Moj dom je dolje u predgrađu
Od centra prema zapadu
Gdje sunce sja kad zalazi
Gdje sunce sja samo kad zalazi.

Moj dom je tamo gdje si ti
Moja draga ljubavi
Moj dom je tamo gdje sam ja
Takva je moja sudbina.

Na mojoj kući tri parole
Hoćemo..., Živio... i Dole...
A na fasadi odmah iznad vrata
Tri rupe od metka iz prošlog rata.

Ooooooo!!!
Tu ne može ništa niti Bog
Ooooooo!!!
Samo jedno mjesto na svijetu se zove dom.

Noćas ću preći granicu
Okrećem novu stranicu
I u lokalu pored stanice
Ja pjevam da pucaju glasnice.

Ooooooo!!!
Tu ne može ništa niti Bog
Ooooooo!!!
Samo jedno mjesto na svijetu se zove dom.

Moj dom je dolje u predgrađu
Od centra prema zapadu
Gdje sunce sja kad zalazi
Gdje sunce sja samo kad zalazi.

Trag života

                    Pijetlović  Dušan

Ovo pišem u zahvalnost mome dobrome djedu koji mi je x puta pričao svoje muke, odkad je upamtio zasebe.Pijetlović Dušan od oca Đorđe i majke Stoje rođen 13.03.1913 u Crnči. Ratno sirotče otac Đordo je pogino 20.avgusta 1914 na Ceru u prvom svjetskom ratu u Cerskoj bitki pod vodstvom Stepe Stepanovića.A posle očeve smrti majka Stoja se udala.Majku koju je često puta djed proklinjao.Sjećam se njegovi riječi,da joj pokojnici zemlja izbaci kosti govorio je prisjećam se kao dijete .Pričao je kako je odrastao bez roditelja sa starijem bratom 4 god  Milanom i od mali nogu od kad zna za sebe počeo je da bude po selu najamnik .Progonio ga je kako je ko htio i želio,jedinu kako je rekao imao zaštitu i podršku od strine Petre Anđžinke žene  pokojnoga strica Jovice.Sjećam se njegove priče kako ga je stric Stevo vješao za noge i držao tako po više  sati obješenog .Sve dok nebi strina Petra došla i skratila mu te muke .Sjećao se djed bilo je i fizički obračuna između Steve i Petre  ,često je djed govorio da je bilo lako bit obješen za obadvije noge.Govorijo je zlo je bilo kad ga objesi za jednu nogu pričajući i prisjećajući se toga oči su mu bile pune suza.Majka mu se posle očeve smrti udala u Jošiće susjedno selo Osinju. Odvela  sa sobom obadvojicu sinova. I kad se rodilo dijete kod drugoga muža  morala je, pričali su ovu dvojicu da vrati na rodno mjesto.Priča djed dobro sjećajući se kao daje juče bilo.Dovela ih je na raskrsnice na Osinjskome brdu rekla i zaplakala. Djeco moja četir puta vode na četiri starne. Idite kud zanadete,al najbolje će vam bit idite kod strine Petre ,okrenula se i otišla. Dušan je pričao dase nikad više i nesjeća susreta sa majkom. Dok djed Milan nerado je tome pričat.I takv je  teško krenuo život moga djeda. Djetinstvo posle rata nije ni imao morao je od kuće do kuće da ide po garjetu i najmu. Živio je u zajednici sa stričevima starješina im je bio Stevo,Koji nije sjahavao sa konja,i u kuću je ulazio sa konjem prisjeća se djed, bila ih je puna kuća čeljadi,kučica mala, kako se koji stric snašao pa su se odijelili svako na svoje starnu .A Dušan dijete bez ijednog roditelja bio je prsiljen da živi u zajednici sa Stevom .Da čuva stoku po kiši i mrazu spava pod otvorenim nebom i kad dobije komad suvog kruva bio je kaže srećanu .Pošto je od mali nogu trčao za stokom komšije su ga nazivale pokadkad Kepec.U 22 godini života 1935 oženio se sklopio brak sa Vukićević Marom  iz Cerana.Dušan  i Mara izašli su iz zajednice 1936 Rodio se sin Dragan,1937 god kćerka Jagoda koja je nažalost i umrijela iste godine. Kad se oženio napravili sebi kako je on kazao neku kolibu na brdu. Dobio je od strine Petre jednu drvenu zgradicu preuredio  ju je, to mu je bio novi dom.Koji je napravio na mjestu gde se i dan danas kući. 1939 otišao je u na služenje vojnog roka.Služio je u Valjevu tadasnjoj 1941 prvi put dolazi na odsustvo koje ga je sledovalo u dužini 3 mjeseca da koristi nakon dvije godine službovanja.I u vrijeme objave drugog svjetskog rata zadesio se kod kuće .Tako su ga žandari odma obavijestili dase javi u jedinicu pod hitno.Dušan odma kreće u pravcu istoka neznajući ni kud ni kako kreće u pravcu Doboja. Znajući da iz Doboja  može naći prevoz .Računao je iz Doboja su uvijek išli trgovci u Tuzlu za soli pa bi se snašao za prevoz.Tako je i bilo našao je neke poštene ljude koji su ga primili na prevoz kočijama ,A štaje još pomenu,kako ga je jedan ugledni gospodin nasavjetovao da nije to dobro što se kreće u uniformi vojnoj. Dobro bi bilo da zamjeni uniformu civilnim odjećom radi sigurnijeg putovanja,što je iz pomoć toga gospodina i presvukao se .Taj isti gospodin mu je pomogao dase snadbije za odjeću.Što znam moj djed mu je bio uvijek zahvala. Više puta u životu ga je pomenuo sa lijepim i zahvalnim riječima .Iz tuzle se opet snašao sa trgovcima koji su ga vozili do Karakaja.Od Karakaja je pješačio i povremeno nalazio kraći prevoz tako je završio i taj naporni dan,kad ga je noć zadesila prespavao je kaže  koji sat pa nastavio je niz Drinu pješačiti mada je noć bila tamna puna oblaka ,ometala mu je orjentir. Kazao je brzo se već ugledala i zora novoga dana a rijeka Drina mu je bila orjentiri tako je pješačio do noći. I negde u samu večer nastale su muke nije se moglo više,ponestalo je snage stigla ga glad,bilo je i starha kud i kako dalje i tako umoran zaspao je u jednom krajputnome šumarku.I toga 16.aprila.1941 imao je buđenje LOS LOS trgnuo se i osjetio sablju puške na tijelu. Nije razumi na koji jezik mu se obračala vojska koja ga je probudila ,al pričao je doživotno mu je riječ (LOS-soldat) ostala u sjećanju. Samo su vikali soldat soldat zatim su počeli da čupaju odjeću i kad su ugledali vojničku potkošulju svezali su mu ruke u žicu koja je odma pustila krv.I cijeloga života je žalio na taj ostatak vojničke potkošulje da je to uzrok hapšenja. I tako je pričao moj djeda kakao  sve se zbilo toga  nesretnoga prohladnoga kišovitog dana u ranu zoru sa krvavim rukama stegnutim u debelu žicu tjeralisu ga ispred sebe a oni su se vozili na motoru sa tri točka .Otpilike oko 5 kilometara su me tako tjerali ispred motocikla. Dotjerali su ga u selo Uzovnica.Tu je bilo dosta kamiona i autobusa svi su imali oznake sa crvenim krstom.Utjerali su ga u jedan od ti kamiona i pokrili ceradom.U kamionu je bilo još povezanih mladi momaka. Oni mu i jesu rekli da je to selo Uzovnica i da ih vode na strijeljanje. Krenula je kolona kamiona opazila se tutnjava ti silni mašina.U  našoj koloni tih kamiona jedan kamion se survao u kanjon pun njemački vojnika šta se i kako se desilo nikad o tome ništa nisam saznao.Samo je znao daje to bilo prije podne 16.aprila1941godine.U toj pobuni dotjerali su ih na  željezničke stanice. na toj stanici nije bilo naziv mjesta i to je rekao damu je najžalije što nikad nije saznao odakle je deportovan vozem.I tako su nastale muke prilikom transporta putovalo se dan i noć bez vode i hrane u teretnim pretrpanim vagonima bilo je mrtvi i iznemogli bolesni.Na stanicama su izbacivali mrtve i sasvim iznemogle .znalo se stajati na jednome mjestu i po 10 sati da se voz nepomjeri sa mjesta.Uvagonima nije bilo mjesta nije se mogo čestito stati na obadvije noge.a put je trajao oko 12 dana.I konačno su stigli i istjerani iz vagona na jednu poljanu ograđena sva u bodljikavu žicu,pod otvorenim nebomt.Tada je u toj koloni od stanice do logora poznao vjenčanoga kuma Stevu Ćustića iz Osinje.I od toga  sata kad su došli nastalo je odvođenje u manjim grupama a bilo je i pojedinačnog izvođenja .Nisu znali šta se dešava sa odvedenim,predpostavljali su strijeljanje.Medutim treči dan odvode i djeda kao pojedinca ..Vozio se sa nekim starijem čovjekom dok nisu stigli usputno je on tobože nešto pričao djedu al nije ga on ništa razimio .Konačno su stigli a austrijski grad Krems,došli su u jednu školsku zgradu tu ga čekao spremno šišanje brijanje zatim kupanje.I kaže djed tek ponovo kao dase rodio prva hrana prva voda nakon toliko patnje i golgoto nemože da vjeruje .Lijepo gostoprimstvo sasvim priajtni ljudi za nepovjerovati,već u veče namještena soba sa čistom posteljinom nakon par dana dobi je i ausvajs sa kojim je imao pravo u okolini 50 km dase slobodno kreće.rečeno mu je da će da radi u školskoj zgradi kao kućni majstor.I tako je i bilo sve do zadnjega dana ostao je u školi obavljajući kućanske poslove ćisčenje ,sređivanje učiona ,uređenje dvorišta škole u zimske dane svako juto ustajanje u 4 sata da zagrije učionice dok đaci dođu na nastavu.  Brzo i uspješno je  učio njemačkoga jezika ,učenje jezika je bilo uspješno u zahvalnost kako je naveo dobrim učiteljicama koje su radile u toj  školi.Tek na završetku mjeseca maja stigla je i prva plata sto ga je posebno iznenadilo.Uspijevao je zu pomoć neki ljudi na funkiji i poštu da šalje i dobiva iz Dervente od porodice. Najbitnije da je znao dasu živi što mu je skraćivalo crne mislii tako je tekao život prolazilo vrijeme mislio je na suprugu sina Dragana i neviđenog sian Luku koji se rodio 29.okt.1941.i na moment kad bi na nji zaboravio lijepo se osječao ništa mu nije nedostajalo osim njih troje .i tako je došla i oslobođenje 10 maja1945 rano u jutro rečeno mi je dasam slobodan i da može da odlučujem o daljnoj sudnbini.Jedina želja mi je bila što prije stići u moju Crnču, kad sam došao u moju rodnu Crnču  bilo je to na petrov dan kasno u noć 12jula 1945 god.zatekao ženu sa djecom, žive i zdrave u totalnoj neimaštini i siromaštvu.Rodilo se  još jedno dijete kćerka Miru. Uprkos svim problemima i opsanostima koje su još vladale našim selima,od zaostali posleratni bandi koje su se još po šumama se krile odlučio je i morao da pravi kuću stara kuća nije zadovoljavala potrebama velike porodice Napravio je kuća koje se i ja sjećam porušena je negde otprilike 1972 godine.Zatim u to posleratno vrijeme Dušan je bio ugledan domaćin u selu,lako se snalazio sa ljudima i otišao je da radi u Sarajevo na Alpšin Most svakodnevne poslove na pretovaru.Takođe i sina Dragana zaposlio .Tako su zajedničkim ulaganjima Kupili stan u Ilijašu i odselio sa porodicom iz rodne Crnče. Ali baki Mari nije baš nikao to leglo na srce da živi daleko od Crnče i nakon par godina ona se vratila u Crnču sa Lukom i Mirom .U crnči je zatekla sve u  neurednom stanju u kući koju su imali za vrijeme njihovog odsustva komsije su drzale stoku.Sa drvene zgrade zvane kijer odnešena brvna –daske-.Oko kuće što je bila drvena ograda ograđena odnešene vrljike.Tako reći nije se imala gde vratiti ,al pošto je ona bila vrijedna žena uspjela je opet da zakući na starome ognjištu.U to vrijeme kupovala je zemlju od komšija koji su prodavali,tako je mara kućila i Dušan kad je vidio da je Mara to zaozbiljno odlučila prodao je stan u Ilijašu i on se vratio  u Crnču.1971 ostaje udovac Mara umire tragičnom smrću Dušan ostaje da živi u zajednici sa sinom Lukom ostao da živi do kraja života .Umro u Crnči 11januara1980godine.

           

                     VJEČNA MU SLAVA I ZA SVE MU HVALA  !!!

Napisao

Sretenko Pijetlović