КПЈ-СКЈ-шта је ово било

Моје мишљење о четништву 1941/45год.

 Четништво није идеологија него народно-ослободилачки покрет Срба и Југословена. Негативну слику су му дали комунисти који су уништили  Краљеву Југославију и били против Срба јер су они били темељ Краљеве  Југославије, коју би градили на истоме принципу и до данашњег дана. Многи људи су били чланови КПЈ-СКЈ и у ствари ја немам ништа против њих. Ја сам само против комунистичких злочина ,и лажи увијек био, и битићу. Не смета мени што је мој комшија некад био комуниста. Мени би сметало да сам чуо да је мој комшија за вријеме комунизма чинио некоме зло. А то што је сам себи чинио нисам му ја зато ништа крив ,сам пао сам се полупао. Ни о партизанима као покрету немам негативно мишљење. Ја имам лоше мишљељње о вођама партизана,који  су били злочинци. Партизани-злочинци су сви редом били комунисти. Међутим, велика већина партизана нису били комунисти, па самим тим нису сви били ни злочинци
    ДРАГИ МОЈИ ЧИТАОЦИ КО МЕ НЕ СВАТА ПОТПУНО ШТА МИСЛИМ
   ЕВО ИСПОД ДОЛЕ ЛИНК ВИДЕО НЕКА МАЛО ПОГЛЕДА И БИТ ЋЕ  МНОГО
   ЈАСНИЈЕ.
http://rtrs.tv/av/player.php?id=11460&x=1

Никола Калабић У 21оме вијеку

         

  Никола Калабић У 21оме вијеку

Ko je bio komandant gorske garde - patriota ili izdajnik, bahati četnik ili žrtva komunista? Priča o ubistvu u potoku sporna kao i druge smrti

 Никола Калабић У 21оме вијеку

Posle šest i po decenija dиo

zagonetke zvane Nikola Kalabić je rијešen Основни суд у Ваљеву донио је званично рјешење по коме је Никола Калабић, геометар из Ваљева, Четник, саборац Драже Михаиловића и командант Горске гарде Југословенске Краљевске војске - мртав. Рјешење је донесено на лични захтјев Калабићеве унуке Весне Драгојевић, која жели да рехабилитује свог деду. Она је суду доставила изјаву Мијајила Даниловића, пензионисаног свештеника из Горњег Милановца да је њен дједа убијен у кањону ријеке Градац, код Дегурићке пећине 19. јануара 1946. године.- Више од шест деценија Никола није био ни жив, ни мртав. Комунисти му после рата нису судили као четнику и издајнику, чак ни у одсуству. О његовој судбини није остао доступан писани траг - каже Весна. - Борили смо се да докажемо да дједа није издајник, кољач, пијандура, силеџија, гибаничар, простак, како га је комунистичка пропаганда представљала.Златан џепни сат, неколико фотографија и четничка кокарда једине су успомене Весне Драгојевић из Ваљева на свог деду Николу Калабића. Она је данас са своје три ћерке његов једини директни потомак. Како држава није објавила гдје је Калабић сахрањен унука Весна трага за рјешењем другог дијела загонетке.- Била сам код Дегурићке пећине да пронађемо где почивају његове кости и да га сахранимо како православна вјера и обичаји заповедају. У прољеће планирамо да му подигнемо споменик у Ваљеву 

Прича  унука Весна.

Мој дјед рођен 1906. у Дервенти, у породици жандармеријског капетана Милана, Калабић је послије студија геодезије пред рат био шеф Катастарске управе у Ваљеву. И данас у земљишним књигама постоје и користе се премјери с његовим потписом. У Београду, на студијама геодезије, упознао је Борку, вјенчали се и добили близанце Милана и Мирјану.Приступио је четницима и постао замјеник ђенерала Драже Михаиловића. Као командант, описивали су га сељани, био је бахат и нападан према туђим женама.Данас Весна Драгојевић каже да њен деда није био бахати женскарош, лак на ножу. Унука тврди да је 1941. године Никола возио америчку лимузину "бјуик", имао библиотеку са неколико хиљада књига и био је оснивач Соколског друштва у Ваљеву.Никола Миловановић, историчар ОЗНЕ тврди да су отац Милан и син Никола Калабић као четници починили сурове злочине над комунистима, партизанима и њиховим сарадницима.Калабић је пао у руке Озне 1945. године. У току истраге, после разговора са функционерима ОЗНЕ написао је своју исповијест и потврдио да има информације о ђенералу Дражи. Рачунао је да је тиме постигао договор, какве је правио са окупаторима, да би сачувао живу главу - пише Миловановић.И Слободан Крстић Уча, официр ОЗНЕ који је ухватио Калабића и потом и генерала Михаиловића, потврдио је у мемоарима да је четнички командант Горске гарде у разговорима са Слободаном Пенезићем Крцуном, шефом тајне службе пристао да изда Дражу. Понуђене су му гаранције и он је прихватио нагодбу. Када смо ухватили Дражу у марту 1945. осетио сам да је Калабић психички пао, јер ми је рекао да га не изводимо пред ђенерала. У међувремену је Калабић обријан и смештен у стан Удбе у Косовској улици број 43 у Београду. Крцунов шофер Јосиф Цветковић му је доносио храну  

Nikola Kalabić

            Potpukovnik Nikola Kalabić

     Kalabić-od komandanta

     Garde do ''izdajnika''

Već skoro 65 godina komunistička vlast u Jugoslaviji, a stim i u Srbiji, nije dozvolila Ravnogorskom pokretu da stane u svoj zglob istorije. Kovači lažne istorije učinili su, kako je rekao pok. Uglješa Krstić autor ''Ravnogorske istorijske čitanke'', da to bude ''sadašnjost naše prošlosti''. Jedna od najmisterioznijih ličnosti postao je i komandant Gorske Garde Njegovog Veličanstva Kralja Petra Drugog, potpukovnik Nikola M. Kalabić.Dugo je Kalabić bio oličenje zla i izdajništva ne samo u Srbiji već i cijeloj Jugoslaviji. Predstavljan kao kabadahija, lumper i tlačitelj ''radnog naroda'' nije mu dozvoljeno da mirno počiva u svom, nama neznanom, grobu. Međutim, ovaj čovjek, u Ravnogorskom pokretu čika Pera, bio je sasvim druga ličnost.Rođen je u selu Podnovlju nedaleko od Dervente, bosanska Posavina, 20. decembra 1906. od oca Milana i majke Joke. Još kao dijete, 1915., preživeo je austro-ugarski logor u Austriji. Završio je Geodetsku školu u Beogradu gdje je upoznao svoju buduću suprugu Borku, sa kojom se vjenčao 1929. u Valjevu. Godine 1931. 3. avgusta rodili su im se blizanci Milan i Mirjana. Živieli su u Valjevu. Nikola je bio šef Katastarske uprave, a Borka je radila u njoj. Nikola je bio i član četničke organizacije Koste Pećanca, pa je čak i odlikovan Ordenom jugoslovenske krune. Bio je sportista i usled toga nije bio sklon piću i cigaretama, kao što to tvrde komunisti. Ipak voleo je društvo i bio je boem, pa kao takav imao preko 50 kumstva. Završio je školu rezervnih oficira i postao rezervni inženjerijski poručnik.Sa ovim činom zatiče ga Aprilski rat. Bio je povređen (noga mu je bila u gipsu), ali je gips skinuo i otišao u mobliziacijsko mjesto u Šabac. Ali, neslavni Aprilski rat 1941. završava se nakon 11 dana kada Jugoslovenska vojska kapitulira. Poručnik Kalabić se vraća kući i po pozivu odlazi kod vojvode Pećanca koji ga postavlja za vojvodu Cerskog. Međutim, vidjevši da Pećanac polazi sa Nijemcima napušta ga i vraća se razočaran kući. Njegova supruga kaže da je na sav glas psovao Pećanca jer je pošao sa Nedićem i Nijemcima. Ubrzo, avgusta 1941., po preporuci rez. potpukovnika Svetolika-Svete Protića, pravnika iz Valjeva koji je postao komandant Valjevskih četničkih odreda, odlazi na Ravnu Goru kod đeneralštabnog pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića, koji je pokret otpora organizovao još maja 1941. Pukovnik Mihailović ga šalje u Šumadiju da prikupi ljude za Prateću četu koja će prerasti ubrzo u Gorsku Gardu. Nikolin otac, major Milan Kalabić, bio je jedan od komandanata u vojsci đenerala Nedića. Bio je ljut i rešen da ubije svog sina koji je pošao sa ''odmetnicima'', kako su nazivali pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini-JVuO tj. četnike. Sredinom novembra 1941. partizani ugrožavaju Vrhovnu komandu JVuO na Ravnoj Gori. Jedinicama nedostaje municija i poručnik Kalabić s,potporučnikom Pavlom Meškovićem odlazi kod svog oca, Milana, da zatraži municiju. Vidjevši svog sina zapuštenog, neobrijanog i neošišanog, punog vašiju, otac se sažaljeva i daje municiju koja pomaže četnicima da odbiju partizane sa Ravne Gore. Od tada pa sve dok nije ubijen od strane Gestapoa 1942., Milan Kalabić je pomagao četnike i kao takav pohvaljen od Kralja Petra preko ''Radio Londona''. Gorska Garda se sa Vrhovnom komandom 1942. god. povlači na Goliju odakle se usled njemačkih napada povlači u Crnu Gora na laninu Sinjajevinu. Tu su snage Gorske Garde odmorene i borbeni moral  je povećan. Kao elitna jedinica, Gorska Garda se po naređenju tada već đenerala Mihailovića vraća u Srbiju, novembra 1942. gdje proslavljuje svoju slavu i osvećuje zastavu koju je poslao Kralj Petar. Od tada počinje slavnije doba Gorske Garde, a centar ravnogotskog pokreta postaje Šumadija. Ona prerasta u korpus sa par hiljada vojnika pod oružjem. Delovala je na prostoru Šumadije, oko Topole, Aranđelovca, Mladenovca i planine Kosmaja. Pored Gorske Garde u Srbiji je bilo još 34 korpusa JVuO koji su bili u sastavu Komande Srbije, čiji komandant je bio do 13. maja 1945. đeneral Miroslav Trifunović-Dronja. U Gorsku Gardu su pristizali najbolji borci iz ostalih korpusa. Gorska Garda je podeljena na dva korpusa Oplenački, komandant kapetan Milan Medić, i Kosmajski, komandant kapetan Dragutin-Mlađa Bojović. Godine 1943. na prostoru koju je kontrolisala Gorska Garda, tada kapetana Kalabića, nije bilo komunističkih grupa, a uspješno je odolijevala i napadima ljotićevaca.Nikola Kalabić je već bio poznat u narodu kao slavni komandant JVuO. često je njegovo ilegalno ime čika Pera upotrebljavano kao nadimak. Svoju vrlinu društvenosti je pokazao i za vrijeme rata. Uvek je pored vojničkih obaveza našao vremena da se šali sa narodom i svojim vojnicima među kojima je bio omiljen i poštovan. Zbog toga je i otpjevan u nekoliko narodnih pjesama.

Kapetan Kalabić je zadavao najveće muke okupatoru u Srbiji pa je zato 17. jula 1943. usledila operacija ''Rudnik'', u kojoj je uspješnim komandovanjem Kalabić izvukao svoje snaga pod borbom iz obruča Nijemaca, Bugara i ljotićevaca. Sledeća okupatorska operacija pod nazivom ''Hajka'' počela je 17. februara 1944. ali i ona bez uspeha. Oktobra 1943. u varošici Stragare, koju su Nijemci avgusta iste godine zapalili, dolazi savznička misija u posjetu Gorskoj Gardi. Dočekuje ih kapetan Kalabić sa velikom masom naroda. Posle rata u svojim memoarima američki pukovnik Albert Sajc (Albert Seitz) opisuje komandanta Garde kao čovjeka koji uspješno vlada svojim terenom nanoseći velike gubitke okupatoru i pomažući time Savezničku pobjedu, ali opisuje i njegovu vrlinu da za trenutak i u najsumornijim trenucima kada ih Saveznici odbacuju od sebe nađe trenutka za šalu sa narodom i vojnicima. Ova misija sastavljena od američkih i britanskih obaveštajnih oficira od septembra do oktobra 1943. obišla je Korpus Garde, Rudnički, Valjevski, Avalaski i Cerski korpus i pri tom imala neograničenu slobodu kretanja, dok je prelaskom kod partizana bila ograničena na pristup jedinicama koje odobre politički komesari.

Već početkom 1944. JVuO je odbačena od strane ''saveznika'' koji se okreću Titu i partizanima. Partizani dobijaju oružje i municiju u izobilju i napadaju Srbiju koja je bila najjači bastion JVuO. U Toplici i Jablaničkom srezu oživljavaju partizani. đeneral Mihailović 27. maja 1944. izdaje naređenje za stvaranje četvrte grupe jurišnih korpusa, ujedno i najelitnije jedinice JVuO, pod komandom potpukovnika Dragoslava S. Račića, od 8.000 boraca. U sastav 4. gr. jurišnih korpusa ulazi i Gorska Garda kao 2. jurišni korpus. Od 5. jula izjutra pa do sredine istog mjeseca 1944. 4. gr. jurišnih korpusa razbija komuniste i primorava ih na povlačenje u Makedoniju i na Kosovo. Zatim se ova jedinica seli na front na Kopaoniku gde usled nedostatka municije mora da se povuče na lijevu obalu Zapadne Morave.Sovjetske trupe ulaze u Srbiju septembra 1944. i zarobljavaju četničke jedinice koje im prethodno pomažu da oslobode gradove. Gorska Garda zauzima Aranđelovac i odbija partizane. Međutim, molbu Gorske Garde da oslobodi Beograd đeneral Draža odbija usled nedostatka opsadnog oruđa i atriljerije. Posle poraza od Crvne armije i bolje naoružane partizanske vojske JVuO se povlači u Bosnu. Kraljev govor od 12. septembra 1944. god. demorališe trupe JVuO pozivajući ih da se stave pod barjak ''maršala'' Tita.

Gorska Garda se povlači preko Sandžaka i Istočne Bosne u Sjevernu Bosnu gde je Vrhovna komanda dospjela preko Mačve jer je bila odsiječena od glavnine. ''Saveznička'' avijacija prvi put bombarduje Gorsku Gardu 8. novembra u Sjenici gde ''za dlaku'' preživljava i kapetan Nikola Kalabić. Preko zavejanih planina istočne Bosne JVuO gubi veliki broj snaga. Odmara se tek na sjeveru Bosne u Kalabićevom rodnom selu Podnovlju, početkom 1945.U svom rodnom selu Kalabić doživljava pokušaj atentata koji nije uspeo jer je Kalabića obavestila jedna starija žena.Sada je sa Nikolom cijela porodica Kalabić: majka Joka, supruga Borka i djeca Milan i Mirjana. Oni su od 19. decembra 1942. do ljeta 1943. proveli na Banjici odakle ih je Nikola izbavio preko svojih ljudi u Nedićevoj službi.Od JVuO se odvaja potpukovnik Pavle Đurišić sa još nekolicnom đeneralštabnih oficira iz Vrhovne komande i Dragišom Vasićem, koji doživljavaju katastrofu na Lijevče polju. JVuO polazi za njima na zapad (da zavara trag komunistima) a zatim naglo skreće na jug i jugo-istok da bi izbila na Drinu kod Broda. Cijelim putem uznemiravane su jedinice JVuO od partizana čak i iz vazduha. Pri ovom prodoru kroz središnju Bosnu pokazuje se Kalabićeva briga za svojim vojnicima. Njegova ćerka, Mirjana, bila je bolesna i jedva je hodala. Poručnik Živorad Mišić, kom. Prateće čete Gorske Garde, dao joj je svog konja. Vidjevši to, sada major, Kalabić konja uzima za ranjenike a ćerku pusta da pješači, dok poručniku Mišiću oduzima konja, i to samo da bi spasao ranjenike koje će morati da ostave krećući se preko planina.Major Kalabić je u ovom pokretu komandovao srednjom kolonom u kojoj su bili Vrhovna komanda, ranjenici, bolnice i izbeglice. Svoj ženski deo porodice (majku, suprgu i ćerku) sa svojim prijateljem Rogićem, koji je imao komunističku objavu, šalje da se predaju kao njegova porodica. Neki zarobljeni četnici su ih prepoznali i oni su ich uhapsili. Nikolinu majku i suprugu šalju u zatvor, a 14-godišnju đerku u 18. hrvatsku udarnu brigadu. Sina Milana Kalabić šalje sa sveštenikom Mirom Glušcem kao njegovim sinovcem. Ali, oca Glušca zarobljavaju, kao i sve sveštenike, a streljaju mu ''sinovca Duška'', ustvari Milana Kalabića. U pismu ocu Glušcu major Kalabić piše: ''Pope, gde đe ti duša!''. Nikola je svog sina volio najviše, kada su mu rekli da je ubijen počeo je da plače i viče, užasno, čupajući bradu i kosu.Tako slomljen doživljava poraz JVuO na Zelengori, 13. maja 1945. godine. U selu Zakmur, kod Foče, rastaje se sa čičom (Dražom Mihailovićem). Vratio se u svoj kraj i počeo da organizuje odrede za borbu protiv komunista koju su vladali Srbijom i zavijali je u crno. Posle pogibije pukovnika Račića, koji je bio komandant Srbije, Draža unapređuje Kalabića u čin potpukovnika i daje mu dužnost komandanta Srbije! Potpukovnik Kalabić je zadavao muke novoj vlasti koja je sve radila da ga uhvati. U bezizlaznoj situaciji Kalabić svoju oficirsku torbu sa dokumntima i fotografijama sina Milana baca u jednu bunar gde je i pronađena 70-ih godina. U jednom okršaju sa milicijom ispred Degurićke pećine u Gradačkoj klisuri, 10-ak km južmo od Valjeva biva ubijen. Major Milan Stojanović ''Ciga'' koji je emigrirao bio je tada u njegovoj pratnji i kaže da se to dogodilo između Malog Božića i Sv. Jovana 1946. tj. između 14. i 20. januara. Kao komandanta Gorske Garde, najelitnije jedinice JVuO i jedinice koja nije dozvoljavala partizanima da dignu glavu za vreme rata, komunisti su ga najviše oljagali i ukaljali. Partizanski general Đoko Jovanić 2000. godine je izjavio da je Kalabić izabran za izdajnika đenerala Draže jer bi se njime iskompromitovao cijeli Ravnogorski pokret, a Kalabić je bio jedan od vodećih ličnosti pokreta. Već skoro 60 godina kriju se i laže o tome kako je zarobljen đeneral Mihailović, gde je njegov a gde Kalabićev grob. Svjedoci tih događaja su mahom svi pokojni i tajnu su odneli u grob. Bože, da li će nekada ovaj napaćeni narod saznati istinu o nacionalnom pokretu otpora u Drugom svetskom ratu,  

                  „Ravnogorskom pokretu“                              

Sveti Vasilije, nebeski biseru

Milos Obilic (Toni Montano)

Nestanak Osinjskog jezera

Nestanak  Jezera

Jezero je postojalo na južnom dijelu opštine Dervente u selu Osinja(Klenovac). Bilo je na samoj granici sjevezapadno uz selo Crnču.Danas nam poznat naziv te parcele zemljišta Jezerine Osinjske.

Aleksa Kojadinović sin Trivunov rođen 1856 godine upamti je jezero da se prelivalo i oticalo u obliku riječice .Izlivalo se na južnu starnu u selo Crnču  i jačina te vode,koja je oticala iz jezera pravila je ogromnu buku.Tako da se buka širila i u okolnim selima.Zbog te buke ogromne vode koja je isticala u sjeverni dio Crneče dobio je ime Bučani,a takođe u svemu tome  imao je velike iticaj i Skakavac . Koji je takođe vodopadom od  petnaestak metara  stvarao buku.I sad sasvim da nam je jasno po čemu su Bučani u Crnči dobili ime.Šta je još bitno napomenuti nestankom jezera, vodopad u Skakavcu je  upolovio jačinu oticanja vode. A sjeverno  ispod drugog brijega tadašnjeg jezera „današnje Jezerine „pojavio se jak i strašan izvor.Po čemu su ga nazvali Strašinac koji  i dans nosi ime Strašinac.Tačnije rečeno Strašinac se nalazi se u Dobrilovića obali. O daljom nestajanju jezera pričalo je Savo Kojadinović Atula rođ.1889 kako je upamtio jezero bilo je puno ,slabo je oticalo il je samo to bilo oticanje za vrijeme kišni dana.Što znači dasu se desile velike promjene u vremenu otprilike  za 20 god. Što nam sa svojim kazivanjem potvrđuje iskaz Miloša Kojadinovića  sina Mitrovoga rod.1904  pripovijedao je kako se sjeća sasvim malo vode na dnu jezera .I iskazima Milana Pijetlovića sina Đorđinoga rod.1909 kazivao je da je tu kao dječačic od 15 godina čuvao koze i ovce i dase nesjeća nikakve vode.A ja  Sreto Pijetlović sin Lukin  rođen 1967 pišem kako sam kao dječak na tome mjestu kupio sijeno-i kopao kukuruz- na njivi moga djeda Mirta Čančarevića iz Osinje

                                                                                 Text: Pijetlović Sretenko

                                                                                                            (Sreto)

Položaj sela Crnče

         Geografski položaj sela Crnče

Selo Crnča se nalazi na krajnjem jugu opštine Dervente naslonjena na obronke planine Krnjin. Podijeljeno je na četiri podružnice Banica-Bučani-Brezičani i Donjani.    Graniči se sa selom Sočanicom ,Osinjom, Tisovcem i Jelanjskom  a prostire se na 24 kvadratna km.Od 1978 godine postala je i mjesna zajednica Crnča..Cijeli predeo je u stavri nisko brdovit sa razmjerno širokim dolinama rječica i potoka .Prostarani krajolici  i ljepota prirode  sa  mnogim   blagim kosinama,  se jako odražava u ovome selu . A kuće u selu Crnča su razbacanog  tipa ,ima domaćinstava  oko 250 i 1200 stanovnika.Veliki broj mještana nalazi se u inostarnstvu na privremenom radu a najviše u Asutriji i Italiji,   ostali se  većinom   bave stočarstvom i poljoprivredom.   Prije  dvadesetak  godina( za vrijeme vladavine SKJ) je bilo jedno od najnerazvijeni  sela  na području opštine  Dervente  i šire regije.Većina stanovnika je tada bila zaposlena u Derventskim poduzećima i u Hrvaskoj na remontu pruga ŽTP.i jedan manji broj u inostranstvu.  U današnje vrijeme situacija je sasvim drugačija  u zahvalnost vlastitim ulaganjima, takođje iz podršku opštine i vlade RS. stvari su e se veoma bitno izmjenule. Izgradilo se mnogo puteva, zaseoka asvaltom povezano ,još preostaje da spojimo putni pravac Tri kruške-Milića Gaj i oko 800m prema Osinji preko  osinjskog koridora, i tek bi tad se moglo reći da je selo bez mane što se puteva tiče.Izgradili smo crkvu, koja zadovoljava vjerske potrebe mještana. Izgradnja je osvještana 2007 godine,a svake tekuće godine na dan 27.0ktobar se slavi Crkvena slava Sv.Petka Paraskeva zaštitnica ovoga našega sela.Što je veoma bitno izgradili smo i baznu stanicu wireless,internea Zonaba provajder kojem možemo sigurno vjerovati,(CRNČA5g)postavljen peradajnik na Petrinome anu. Renoviralo se dosta fiksne telefonije,kao i rekonstrukciji i poboljšanju električne mreže. Takođe izgrađena je i spomen ploča  naših dragih i nikad zaboravljenih palih boraca  otađžbinskog rata, a parastos za pokoj njihovi duša održava se na Blagovijesti .U svakome pogledu mnogo se promijenulo u zadnji dvadesetak godina . Veliku perspektivu vidimo u izgradnji auto puta B.Luka-Doboj koji se dobrim dijelom  proteže kroz Crnču.I samo još ako bi se napravio prilaz na tu novu saobračajnicu onda bih nam trebalo neki 10-15 minuta do Doboja , i oko pola sata do B.Luke,tek onda bi se bitno promijenio položaj našeg  sela Crnče.A za sad smo najbliži Drventi u zahvalnost Velikoj Sočanici . Za izgradnju  puta kroz Đukiće, koji je asvaltirali sa vlastitim ulaganjima mještana,i skratili nam put do grada za neki ca 20 min. A ovaj kraći put uspoređuje se sa glavnim putem preko Leksije,provalije.A ako ste prije Drugog svjetskog rata, pa i godinama kasnije, htjeli ili morali da odete u Crnču iz Dervente onda ste morali da izgubite bar pola dana, pješke ili kakvom  volovskom i kolskom zapregom.Danas, dvadesetak kilometara dobrim asvaltnim putem možete da pređete za neki dvadesetak minuta.
  Text:Sreto.Pijetlović